Постоје четири методе полагања оптичких каблова: надземни, директно закопавање, цевовод и подводни.
1. Ваздушни оптички кабл. Ова метода полагања може да искористи постојеће надземне водове, чиме се уштеде трошкови изградње и скраћује период изградње. Надземни оптички кабл је окачен на стуб и потребно је да се прилагоди различитим природним окружењима. Ваздушни оптички каблови су подложни природним катастрофама као што су тајфуни, лед и поплаве, као и спољним силама и ослабљеној механичкој чврстоћи. Због тога је стопа квара ваздушних оптичких каблова већа него код директно укопаних оптичких каблова и цевоводних каблова.
2. Директно закопани оптички каблови. Оклоп са челичним тракама или жицама споља, директно закопан под земљом, захтева отпорност на спољна механичка оштећења и отпорност на корозију тла. Различите структуре заштитних слојева треба изабрати у складу са различитим окружењима и условима коришћења.
3. Цевоводни оптички кабл. Полагање се углавном врши у урбаним срединама, где је окружење за полагање цевовода релативно добро. Због тога нема посебних захтева за заштитни слој оптичког кабла и нема потребе за оклопом. Пре полагања цевовода, потребно је одабрати дужину дела за полагање и положај прикључне тачке.
4. Подводни оптички кабл. Положен подводни прелаз преко река, језера и плажа. Подводни оптички каблови морају имати оклопну структуру од челичне жице или челичне траке, а структуру заштитног слоја треба свеобухватно размотрити на основу хидрогеолошких услова реке.